Da li imate hronični zdravstveni problem i još uvek niste pronašli odgovore koje tražite? Ako se osećate kao da ste dugo, predugo tražili odgovore, niste sami. Možda već činite sve što vam padne na pamet da ostanete zdravi. Držite se svoje organske ishrane, vežbate što više možete, meditirate, uzimate svakodnevno suplemente, odvojate vreme za sebe. Koliko možete da procenite, sve radite kako treba, ali simptomi traju, simptomi poput umora, migrenskih glavobolja, bolova u zglobovima, pomućenog uma, slabosti, raznih zapaljenja, zatvora i drugih smetnji, podložnost infekcijama, nervoza i anksioznost, nesanica, loše pamćenje, gljivice i bakterijski rast, osip na koži, nedostatak pažnje, loše raspoloženje.
Nažalost, ovakvi simptomi postaju sve češći. Ako redovno patite od bilo kojeg od ovih simptoma, verovatno ste se obraćali mnogim medicinskim ustanovama, isceliteljima, alternativnoj medicini, pretraživali internet i čitali sve što ste mogli, i pitali mnoge ljude za savet, čekajući olakšanje koje nikada ne dolazi ili traje samo kratko. Možda vam je čak rečeno da je „sve u vašoj glavi“, da je „hormonsko“ ili da je „to samo stres“. Iako se simptomi nastavljaju, stalno se pitate: „Šta se dešava? Zašto se moje telo još uvek ovako oseća? ”
U ovom modernom dobu bombardovani smo toksinima (otrovima iz životne sredine) svake vrste. Naša tela su svakodnevno bombardovana opasnim hemikalijama od stvari kao što su zagađenje vazduha, plastika i industrijska sredstva za čišćenje, a da ne pominjemo hiljade novih hemikalija koje se svake godine unose u naše okruženje. Toksini takođe zasićuju naše rezervoare vode, padaju sa neba i vrebaju u našim domovima i na radnim mestima. Ovo je postala nesrećna realnost savremenog života. Međutim, ako primetite bilo koji od gore navedenih simptoma, velika je šansa da je za to kriva određena grupa toksina. Poznati su kao toksični teški metali.
Toksičnost (trovanje) teškim metalima kao što su živa, aluminijum, bakar, kadmijum, nikl, arsen i olovo i drugi – predstavlja jednu od najvećih pretnji po naše zdravlje i dobrobit. Iako je toksičnost teških metala prilično česta, često se ne dijagnostikuje. To je zato što je trovanje teškim metalima neuhvatljiv neprijatelj. Dobro je skriven u našem organizmu i nikada se ne otkriva osim ako ga aktivno ne tražite.
“ Toksičnost teških metala – kao što su živa, aluminijum, bakar, kadmijum, nikl, arsen i olovo – predstavlja jednu od najvećih pretnji za naše zdravlje i dobrobit “
Toksični teški metali su gotovo svuda i prisutni su u svemu sa čime svakodnevno dolazimo u kontakt, kao što su aluminijumske limenke i aluminijumska folija, baterije, metalne posude, stara farba, pa čak i hrana koju jedemo. Na primer, pesticidi i herbicidi (koje je teško izbeći čak i na strogoj organskoj ishrani, uključujući veoma, veoma toksičan glifosat) su čest izvor teških metala. Kao rezultat toga, većina nas nosi teške metale koji su sa nama skoro čitavog života i zakopani duboko u našim tkivima.
Nažalost, najveću opasnost predstavljaju ovi „stari“ metali, oni koji se već dugo krčkaju u našem sistemu. Na primer, tokom vremena, toksični teški metali mogu da oksidiraju, uzrokujući oštećenje okolnog tkiva i podstičući negativnu upalu. Oni bukvalno truju naš organizam i mogu naneti štetu praktično svim sistemima i organima, uključujući naš mozak, jetru, probavni sistem i druge delove našeg nervnog sistema. Toksični teški metali predstavljaju ogroman pritisak na naš imuni sistem i čine nas ranjivima na mnoge bolesti.
Dok su otrovi svih vrsta štetni, teški metali predstavljaju posebnu opasnost. Ne samo da su sami po sebi štetni, već su i oblik neurotoksina -otrov koji remeti funkciju nerava i zbunjuje vaš imuni sistem. Neurotoksini teških metala mogu da zapale i iritiraju naš centralni nervni sistem (posebno naš mozak), uzrokujući mnoge simptome kao što su gubitak pamćenja, magla u mozgu, umor i depresija.
Toksični teški metali takođe mogu da stimulišu upale u digestivnom traktu i tako oslobađaju toksine u našim crevima. Kao da to nije dovoljno loše, teški metali takođe služe kao izvor hrane za viruse, bakterije, parazite i druge patogene u našim organizmima.
Na primer, teški metali mogu poslužiti kao hrana za ćelije Streptococcus A ili B, E. coli, C. difficile, H. pilori i kvasca. Ovo može stvoriti prekomerni rast više bakterija u našim crevima, što rezultira stanjem poznatim kao SIBO (prekomerni rast bakterija u tankom crevu), koje karakteriše nadimanje, bol u stomaku, dijareju, zatvor (ili oboje) i može dovesti do nedostataka hranljivih materija. Pored toga, virusi kao što su infektivna mononukleoza i herpes zoster hrane se toksičnim teškim metalima, što može izazvati simptome kao što su peckanje, utrnulost, umor, anksioznost, nepravilan rad srca, zujanje u ušima i vrtoglavicu, kao i bol u vratu, bol u kolenu, bol u nogama, bol u leđima i mnogi drugi bolovi koji se često pripisuju drugim uzrocima.
“ Vremenom, toksični teški metali mogu oksidirati i uzrokovati oštećenje okolnog tkiva i podstaći upalu “
Kada se patogeni kao što su infektivna mononukleoza, herpes zoster i mnogi drugi hrane teškim metalima, metali se pretvaraju u posebno agresivan oblik neurotoksina. Ovaj sekundarni neurotoksin je nusprodukt i otpadni proizvod ovih patogena, tako da može da putuje po celom organizmu i da izazove još veću kongestiju centralnog nervnog sistema. Ovaj fenomen može da obmane medicinske profesionalce, što dovodi do pogrešnih dijagnoza kao što su lajmska bolest, lupus, reumatoidni artritis i mnogi drugi autoimuni poremećaji. Ovo se dešava zato što testovi krvi počinju da gube svoju tačnost kada krvotok postane pun neurotoksičnih nusproizvoda i otpada, patogena. Ovi neurotoksini mogu čak i da pređu krvno-moždanu barijeru, gde kratkoročno vezuju naše neurotransmitere (hemikalije koje naše moždane ćelije koriste da komuniciraju jedna sa drugom). Ovo, zauzvrat, može izazvati depresiju i druge poremećaje raspoloženja, gubitak pamćenja i niz drugih kognitivnih oštećenja.
Stoga nije iznenađujuće da teški metali igraju istaknutu ulogu u našim trenutnim epidemijama „misteriozne bolesti“ i degenerativnih bolesti kao što su Alchajmerova bolest i demencija. Uprkos svemu tome, toksičnost teških metala ostaje relativno neistražen (i nelečen) fenomen – za sve što znamo o opasnostima teških metala, ostaje još mnogo toga što treba da se otkrije. Teški metali mogu biti krajnji „skriveni antagonist“, a misteriozne bolesti koje izazivaju mnoge od nas verovatno su u velikoj meri uzrokovane teškim metalima.
Živa
Dok svi toksični teški metali izazivaju pustoš u organizmuu, živa je posebno podmukla zver odgovorna za bezbrojne patnje u ljudskoj istoriji. Ako smo je nekada koristili kao lek za svaku bolest koju možemo zamisliti, sada znamo da je sasvim suprotno. Toksičnost žive može biti odgovorna za bezbroj poremećaja i simptoma, uključujući anksioznost, ADHD, OKP, autizam, bipolarni poremećaj, neurološke poremećaje, epilepsiju, peckanje, utrnulost, tikove, trzaje, konvulzije, lupanje srca, gubitak kose, lomljive nokte, slabost, gubitak pamćenja, konfuzija, nesanica, gubitak libida, umor, migrene, endokrini poremećaji i depresija.
U stvari, trovanje živom je glavni uzrok depresije od koje pati veliki procenat ljudi. U prošlosti, pre nego što su njeni toksični efekti bili poznati (i priznati), živa je bila izvor mladosti i izvor večne mudrosti. U staroj kineskoj medicini živa je bila toliko cenjena da su bezbrojni carevi umrli od živinih eliksira mada su se iscelitelji zaklinjali da će okončati sve njihove bolesti.
Eliksiri žive (poznati kao “živo srebro”) takođe su bili popularni u zapadnom svetu. Tokom 1800-ih, studenti medicine u Sjedinjenim Državama i Engleskoj su učeni da daju čašu žive svim pacijentima koji su se razboleli, bez obzira na starost, pol ili simptome. Čak i pošto je medicinska zajednica napustila praksu oslobađanja od ovog neispravnog leka, potencijal za izlaganje živi je ostao visok: industrije su bacale živu u reke, jezera i druge vodene puteve, a stomatolozi su koristili živine amalgamske plombe (a neki još uvek).
U 1800-im i prvoj polovini 1900-ih, proizvodnja šešira se oslanjala na rešenje zasnovano na živi dizajnirano da ubrza proces proizvodnje, što je izuzetno opasno za proizvođače šešira. U stvarnosti, prosečan proizvođač šešira je živeo oko tri do pet godina pošto je počeo da radi u fabrici pre nego što je nastupilo ludilo i smrt. Otuda potiče izraz „lud kao šeširđija“: skoro svaka mentalna bolest tog vremena proistekla je iz trovanja živom (a užasna ironija je da je dugo vremena za „lečenje“ mentalnih bolesti bila – pogađate – živa !). I to nisu bili samo kreatori šešira; svako iz tog doba ko je nosio filcani šešir dobijao je infuziju žive svaki put kada bi se oznojio!
” Trovanje živom je glavni uzrok depresije kod velikog procenta ljudi koji od toga pate “
Iako je praksa korišćenja žive kao eliksira za održavanje života odavno napuštena, i dalje smo podložni njenim štetnim efektima. Zbog gore navedenih praksi, vrlo je verovatno da su vaši pradedovi i prapradedovi bili izloženi visokim nivoima žive – a živa se bukvalno prenosi sa generacije na generaciju! (Da, to znači da imamo živu u našim sistemima jer smo je nasledili od naših predaka koji su pili živin eliksir). Većina, ako ne i svi ljudi gotovo garantovano imaju određeni nivo žive u svom organizmu. Neki od nas možda čak imaju živu u svom organizmu koja je stara više od hiljadu godina!
Kao rezultat ovog nasleđa žive, mi kao ljudska rasa zapravo postajemo manje otporni na živu nego ikada ranije. To je zato što sa svakom generacijom koja se hrani, starija živa postaje malo manje koncentrisana i malo više razblažena. Ovo može zvučati kao dobra stvar, ali zapravo uzrokuje da živa „obrnuto ojača“: što je živa više razblažena, potentnija je kada se prenosi sa roditelja na dete (ovo je slično zakonima homeopatije, gde uzastopna razblaživanja jedinjenja rezultiraju povećanom potencijom).
I pored ove stare žive sa kojom dolazimo na svet, akumuliramo nove oblike žive dok prolazimo kroz život. Dakle, za optimalno zdravlje moramo eliminisati ne samo živu koju smo akumulirali tokom života, već i onu koju smo nasledili od naših predaka. U suprotnom, mi kao ljudska rasa postaćemo sve osetljiviji i otporniji na živu i druge teške metale u sebi.
Metalne legure
Važan aspekt toksičnosti teških metala je činjenica da svako od nas ima jedinstvenu mešavinu, sopstvenu ličnu kombinaciju teških metala koja stvara leguru.
U industrijskom smislu, metali se mešaju da bi ih ojačali i učinili upotrebljivijim. Na primer, bicikl ima različite delove koji su napravljeni od različitih metalnih legura / mešavina, što mu daje jedinstvenu fleksibilnost i snagu; isto važi i za felge automobila ili čak i tiganj za kuvanje. Iako je ovo možda dobra vest za život vašeg bicikla, ona ništa ne poboljšava ljudski život.
Tako, na primer, jedna osoba koja ima teške metale u sebi može imati velike količine žive i olova, dok sledeća osoba ima velike količine aluminijuma i nikla u sopstvenoj mešavini. Dve osobe mogu imati velike naslage žive i aluminijuma, ali imaju veoma različite količine metala u sebi. Još jedna varijabla koja doprinosi leguri pojedinca je lokacija teških metala u organizmu. Na primer, jedna osoba može imati živu u mozgu i centralnom nervnom sistemu, dok sledeća osoba ima metale infiltrirane u jetri i crevima.
” Važan aspekt toksičnosti teških metala je činjenica da svako od nas ima svoju jedinstvenu mešavinu, sopstvenu ličnu kombinaciju teških metala koja stvara leguru “
Bez obzira na to, ova veoma individualna jedinjenja su odgovorna zašto vidimo toliko depresije, anksioznosti i drugih neuroloških simptoma sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju. Ovo je takođe jedan od razloga zašto dve osobe sa istom dijagnozom nemaju potpuno iste simptome. Niko sa dijagnozom depresije, na primer, nema potpuno isti slučaj depresije kao svi ostali.
Činjenica da svako ima sopstvenu mešavinu teških metala je takođe razlog zašto različiti tretmani i metode mogu da funkcionišu za jednu osobu, a ne za drugu.
Pored toga, postoji interakcija između onoga što je osoba iskusila tokom svog života i mešavine teških metala.
Na primer, ako je osoba u nekom trenutku doživela emocionalnu traumu i ima visok nivo toksičnosti teških metala, biće joj teže da obradi traumu koju je doživela.
Vaš osetljivi centralni nervni sistem
Kao što je navedeno, teški metali imaju sposobnost da se infiltriraju u mozak. Iako su naslage teških metala svuda, štetne bez obzira gde se nalaze u organizmu, mozak je posebno ranjiv. Električni nervni impulsi neprestano prolaze kroz neurone (nervne ćelije) u našem mozgu; ovako naše moždane ćelije komuniciraju jedna sa drugom i upravljaju telesnim procesima koje kontroliše mozak. U zdravom mozgu, ovaj sistem radi glatko i efikasno.
Međutim, ako su neuroni okruženi moždanim tkivom zasićeni živom ili drugim teškim metalima, to uzrokuje električni kratki spoj. Metali povlače električne impulse poput pražnjenja baterije, slično kao kada ostavite farove upaljene u automobilu cele noći.
Kada električni teški metali na ovaj način „isuše” aktivnost našeg mozga, to remeti kontinuitet naših nervnih impulsa. Na primer, ako osoba ima mnogo žive u mozgu, električna energija koja teče kroz neurone ne stiže do svog odredišta (susednog neurona) – umesto toga pada u depozit žive!
Tada počinjemo da doživljavamo stvari kao što su depresija i kognitivna oštećenja uključujući konfuziju, preteranu stimulaciju, dezorijentaciju itd.
Drugo pitanje je interakcija minerala uključenih u nervne impulse, kao što su natrijum, kalijum i hlor, i teških metala. Ovi minerali mogu oksidirati teške metale, bukvalno ih korodirajući (kao da teški metali u vašem mozgu postaju zarđali!). Ovo se može proširiti na druga područja mozga, omogućavajući da više električnih impulsa dođe u kontakt sa oksidacijom teških metala, što dovodi do još većeg kratkog spoja i održava začarani krug koji doprinosi anksioznosti, depresiji, gubitku pamćenja, emocionalnim previranjima, migrenama, promene raspoloženja (tj. ekstremne uspone i padove), emocionalnu preosetljivost. Pored toga, naši neurotransmiteri (hemikalije koje oslobađaju nervne ćelije) su na udaru, smanjujući naše zalihe važnih neurohemikalija kao što su serotonin ili dopamin (što opet doprinosi iskustvima kao što su anksioznost i depresija).
Autor – Anthony William